Постоје жене чија имена не налазимо у књигама, а без којих многе породичне приче не би имале ни почетак ни трајање. Оне су чувале домове, подизале децу, радиле, стварале и преносиле оно што се не учи из уџбеника – обичаје, породичне вредности, знања, успомене и осећај припадности.

МЕЂУНАРОДНИ ДАН ЖЕНА НА СЕЛУ посвећен је управо њиховом доприносу породици, заједници и животу руралних средина. Желели смо да ове године о њима не говоримо само уопштено, већ да их потражимо у сопственим породичним причама. Тако су се, кроз заједнички рад ученика у оквиру српског језика и једносменске наставе, сусрели различити узрасти, породична сећања и дечји погледи на жене које су им важне. Ученици су писали о женама са села, читали одломке из својих радова и из породичних албума донели старе фотографије мајки, бака, прабака и других жена чије су приче део њиховог наслеђа. Управо је то повезивање дало посебан смисао нашем раду: старији и млађи ученици нису обележавали један датум свако у својој учионици, већ су заједно градили исту причу. Речи једних настављале су се на речи других, а фотографије су им давале лица. Од дечјих састава и старих породичних фотографија настао је овај видео – мали архив једног времена, али и подсећање да наслеђе није само оно што чувамо у старим албумима. Наслеђе је и оно што препознамо, именујемо и пренесемо даље. Иза многих породичних прича стоје жене које можда нису говориле о томе колико су биле важне.

Зато је важно да о њима говоримо ми.