Једнодневна екскурзија ученика млађих разреда и предшколске групе била је више од путовања — била је корак у прошлост, у простор где се тишина природе преплиће са речима велике песникиње и сећањима на оне који су градили српску историју. У Бранковини, у завичају Десанке Максимовић, ходали смо стазама њеног детињства. Видели смо Протину школу, у којој је учио и радио прота Матеја Ненадовић, и Десанкину школу, у којој је мала Десанка први пут седела у ђачкој клупи. Застали смо пред бистом песникиње, под крошњама које памте њене стихове. Обишли смо вајат Ненадовића, скромну али историјом обасјану зграду, и старо гробље, где смо се, у сенци белих споменика, зауставили пред Десанкиним гробом — јер ту, у миру Бранковине, она почива међу својима. Ово путовање било је и прва лекција о поезији, историји и вредностима које трају. Деца су слушала, гледала, питала, памтила. Јер у земљи која чува своје великане, и најмлађи уче да поштују корене.

„Заволети завичај — значи разумети себе.”