Историјо болна, судбо невесела – сажеи би песник кроз један стих и једну мисао на најбољи и најкраћи начин целокупну историју. А шта више од тога можемо и рећи?
         Као и обично, на списку места која се незаобилазна у ђачким екскурзијама су историјска места. Она која су попришта најкрвавијих битака, највећих страдалишта, губилиште и мучилишта.
       Чегар. Слушамо чичу Селомира, већ у дубокој старости. Ја сам га давно упознао. Са дубоким искуством безброј пута испричане приче, више ме занима да га посматрам и слушам како прича, него шта прича. Као да посматра шта се дешава и то преноси са лица места. Све одживљава. Чувар костурнице и Чегра. Изван њега, извајан у зиду, Стеван Синђелић, Загледан у правцу откуд наступају турске армаде. Поред чиче Селомира син и унук. Вероватно ће га наследити у овом послу.
       Ћеле кула! Сама помисао да људском бићу падне на памет да сазида нешто овако, и то из освете, је језива. Скоро хиљаду глава, јуначких и мученичких, узидано је у овај јединствени споменик који оставља мучан утисак на сваког ко га види. Не знам како деца доживљавају све ово. Никад их нисам питао. Нисам могао из много разлога. 
         Историја је, ипак, саткана од људских глупости и злочина. 
       Школску екскурзију смо употпунили и песмом, и игром, и шетњом кроз лепоте градова и предела. Врњачка Бања, Крушевац и Лазарица, Ниш и Медијана, Соко Бања… Било нас је свуда по мало. Заједно смо са ученицима и колегама из Међуречја. Тиме је наше путовање и дружење било потпуније и садржајније. Две школе за један аутобус. Чика Селомир и рече да је наш највећи непријатељ бела куга. Видимо је на делу.
        Оваква путовања имају и смисао, и разлог. За младе ексукрзија, за старије искуство. Путовања су много више од разгледања споменика. 
        Киша и даље пада.
        На списку оног чега се сви сећају до краја живота увек је на првом месту ђачка екскурзија.